FADE IN:

UNUTRAŠNJOST KAFIĆA – JUTRO

Dvoje ljudi, bratić i sestrična sjede i piju kavu, pričaju o životu, sadašnjim i minulim vremenim. U pauzi, ona prelomi tišinu.

OLGA

E, a ideš ti u Veternicu?

OLGIĆ

Ja?

OLGA

Pa da.

OLGIĆ

Pa neznam. Mislim da ne. Mislim… Debeo sam!

OLGA

HAhaha, a jesi bedast.

OLGIĆ

Pa kad jesam! Špilje su  za male ljude, valjda da se lakše provuku i sve to.

OLGA

Ma joj, baš dramiš bezveze. Pa bila sam ja vec tamo i uopce nije tak strašno.

OLGIĆ

Kaj si bila u Veternici?

OLGA

Pa da! Prije dve godine, ili.. Tak nešto

OLGIĆ

I?

OLGA

Niš! Bude blato i bili smo poslje svi zmazani.

OLGIĆ

A kaj , jel tesko unutra, mogu ja proc i to?

OLGA

Joj pa naravnoo. Tad je s nama Juric bio u svojem najvećem izdanju i nije bilo problema.

OLGIĆ

A neeeznam…

OLGA

A Aaaajdeeee!

OLGIĆ

Aj dobro, ak skupim opremu

OLGA

Može!

OLGIĆ

Ok.

SRIJEDA, DOMA – 16:34

Ležeran dolazak s posla i ni na kraj pameti mi nije neka spilja. Tad mi dolazi poruka od OLGE. “Ideeeš?”.  “Ma ajde idem”, mislim si, pomalo nadrkan šta sam skoro to izbjego još uvijek pomalo prestravljen nepoznatim.

Tražim hlače za planinarenje, u pranju su. “Dal mi treba kaciga?… treba.” nemam ju. Nemrem nać jaknu u kojoj sam planirao ić. Stare gojze su mi ostale na  poslu, moram opet po njih.

“A U PIČ***! PA NIŠ NEMAM! Ma jebo sve!  Tak mi i treba kad sam neozbiljan! Ne idem nikam!”

Opet zove Olga “U kojoj si fazi?”

“A u kojoj sam fazi…Nemam niš! Nažalost nebum mogo, fakat nemam kacigu, jaknu, gojze,. Hlače…”

“Ne drami! Ovak. Ja ti sredim kacigu, hlače uzmi bilo koje, tak i tak  buš ih opral!”

I nekak se u sekundi zgruntam i pomislim “Ma moguće je sve to izhendlat u par minuta, pa jebemu nisam tenkre!”

“Ok Ogi, riješi kacigu, pošalji mi kak da ju pokupim i di. Ja se krecem spremat!”

Hlače – random iz ormara (neka trenirka), jakna – ovaj put ju nađem, gojze – “Fak! ” trebam na posel po njih. Ionako živim blizu posla. Dolazi poruka: “Kaciga te čeka na jordanovcu”. Pogledam na sat – 17:03. “A ne seri! Pa neću stić! Jebat ga sad. Sad je All in!”

Bam! Zalupim vrata od stana i trči do auta. U vožnji hendlam mobitel i lokacije, pozive, poruke…

“Jordanovac…To mi je fakat daleko, ajmo na grupu puknut obavijest da sam debil. Možda se netko smiluje.” Za to vrijeme trčim po uredu hendlam ključeve, tražim šefa neke čizme  gumene, on me zbunjeno gleda. Na kraju se ipak odlučim za svoje gojze.

“Ajmo dalje.” Čekiram mob a tamo par reakcija na post. “Tnx, Švraka” mislim si dok gledam njenog smajlića koji umire od smijeha i koji mi trenutno uopće ne pomaže, al ajde. Malo me i veseli. Sjedam dalje, par prometnih prekršaja kad vidim Dina nudi kacigu. “Nekak mi je dubrava još dalje i u kontra smjeru” mislim si, al par sekundi kasnije Maja nudi. I to  razne veličine! Opcije! Imam i opcije! To je to. Zovem na messenđer jer nemam broj, ona s druge strane vjerojatno prestravljena tim novim zvukom koji proizvodi njen mobitel, jer fakat ko zove na mesenđer?! Nemojte to radit. To kad vidim, prvo mislim si “Koji ku***!”, i drugo “Neću ti se ni javit jer, ono, minimum kulture mora bit, a na mesenđer se ne zove. Jer ne valja. Amen.” I aj, Maja se smiluje, javi se, mi dogovorimo primopredaju. Začudo, živi dost blizu mene.

Vrijeme? 17:25. “Ok za 5 minuta  od lisinskog do črnomerca… Nije izvedivo, al ajde, malo čekaju ovo ono…”

Kurčina! Dođem. Svi otišli.Zove Olga “Di si? Mi smo s Protkom.”

“U crvenoj strijeli?” pitam.

“Da.”

“Super” Mislim si. Sad imam i šanse stić ih. “Daj lokaciju kam trebam doc…”

 

I napokon smo se priključili ostalim autima. Do ulaza u špilju ima nekakvih 20-tak minuta hoda. Uopće neznam ni šta me čeka i tko nas vodi, ni kolko se hoda.. Niš niš! Eto ja došo. Al letimičnim pogledom okolo vidim da ima dvije skupine ljudi. Oni u kombinezonima i oni u ‘normalnijoj’ odjeći. Normalnijoj za grad doduše, a ne za spilju. Pero je praktički spreman za neki ležerniji izlazak u trapkama i Ok jakni. Protka i ja u biciklističkim kacigama, ima ekipe sa skijaškim kacigama. “Ok, je.” Svi su li la spremljeni, pa valjda ne bu tak strašno kak sam ja zamislio da će bit.

Nakon uvodne riječi i slikanja, krenusmo unutra. Idemo po stepenicama, nekakve špage su sa sttrane, iskopani rovići, Šišmiši koji spavaju na stropu. Vaaaauuuuu! Nekakvi zubi od mamuta, sve ograđeno praktički, razvučeno neko kablovinje za reflektore… “A nemoj me jebat! Pa ovo je turistički posjet!” I fakat, velike prostorije, tu i tamo neki tunelčić di se treba malo sagnut, pa ideš malo dalje, pa “Pazi! Tu je šišmiš!”, pa onda kao ne uznemiravaš šišmiša, pa ideš dalje, pa onda njih  100 visi sa stropa…

I onda smo došli do špage. Špage razapete na putu, ko neka zamka postavljena da se neko popikne prek toga. I Svi hladno prekorače tu špagu i dalje. Gledam ja tu špagu, i jasno mi je da smo došli do kraja turističkog dijela, al nisam znao da će ta špaga kasnije postat simbol. I prekoračim i ja špagu.

 

Spilja polako postaje spilja. Sad već malo i planinarimo, malo gore malo dole, put je još uvijek put. Vijuga između stijena, kao da hodamo kroz kanjon. Samo ovaj kanjon nema nebo, nego je, opet kamen. Polako počinje podsjećati na kanjon Vrženica na Krku. Malo se moraš popet, ruka tu , noga tam, ekipa  iza tebe stoji, pričaju si. Moral je dosta dobar. Pa malo neka lokva vode na putu, nitko neće stat u to, pa kao staneš malo na stijenu sa strane, primiš se za neku koja ti je blizu. I polako ni ne skužiš prijelaz, al više uopće ne hodamo po nekakvom tlu, nego se držimo zakačeni sa rukama i nogama za stijene sa strane, ispod nas bezdan i mrkla kmica, čuje se zvuk vode koja teče u tom bezdanu. Praktički scena iz Gooniesa! Već smo 2 sata u spilji i bar sat vremena visim sa stijene! Alo! Pa kaj je to normalno! Sve mokro, kapa mi voda po glavi, ruke bole, skliže mi se. Di god stanem, moram se držat čvrsto s obje ruke jer mi gaz nije siguran. Čujem Irenu kak njurga neš i simpatično mi je. “Njena patnja olakšava našu” prođe mi kroz glavu. Al ne njurga ona za badav. Sad smo vec skoro 2.5 sata unutra i još nismo došli do kraja, tzv. Plaže. Razmišljam o toj plaži i zamišljam podzemno jezero dugo 100 metara i nas 20 kak ležimo na obali uz muziku i zafrkanciju. Nečiji prestravljeni izraz lica me vraća u realnost. Vlatkin. Žena ne zna di je. U očima joj vidim strah, ljutnju, patnju i znam da se sprema krenut i suza. Al ju junački bloka i ne da  joj da krene. Irena njurga i dalje. Olga je ispred mene. Ne znam tko je di. Samo znam da sam gladan. I da sam Žedan. A voda cijelo vrijeme kapa teče, buji oko nas. I kad se spustimo na njenu razinu taman netko prije mene ugazi s blatnjavim džonom u tu vodu, pa mi se gadi popit ju. A htio bi. Jako. Pa se pomirim sa sudbinom, zajašim stijenu ko majmun i produžim dalje. Najednom svi staju i netko objavljuje da smo došli do kraja. “Do kraja? Pa di je to jezero?”

Znači, prostorija 10×10 di u jednom kutu ima malo vode…

“A u ***** ********!” Pogled prema Vlatki i sve mi je jasno. Emocionalni krah! Jer u tom momentu nam je svima bilo jasno da smo mrtvi umorni od veranja po stijenama, iskustvima bliske smrti, podcijenjenosti težine pothvata i najgore od svega, spoznaje da je ovo tek pola! POLA! I da, nema ovaj put, ostat ću u domu. Ja ne idem dalje, Ja ću čekat GSS.

Ostaješ? Umireš.

U tom momentu se rasplinuo onaj romantični oblak od prije i vizija naše grupe koja uživa uz chill ritmove na nekakvoj obali. Umjesto toga sjedim uz rub prostorije, pomalo razočaran i jedem Rakine kekse. Hvala Raka. Keksi su me spasili. “Gle tamo ima i neke vode!” koja kapa i puni nekakve boce i čupove. Ok, sad sam malo jeo i popio vode, već sam bolje. Jedem Rakine kekse, sjetim se “Imam i Rakinu muziku!” Bam! Puštam Tajči ‘Moj mali je opasan’. Đuskamo. Druga, Massimo ‘Benzina’, Dino ‘Afrika’. Najednom je svima lakše svi đuskaju piju vodu, jedu kekse. Moral je u porastu. Drago mi je. Čak i Irena ne njurga više. Valjda jer su joj puna usta keksi. I to je u redu. “Pojest ću sve, kolačiće….”(odzvanja spiljom).

 

Pokret natrag. Misliš prošli smo sve, sad znamo. “Znaš Ki** labudovu!” Spilja u rikverc je ko da nisi nikad ni prošo! Čak na nekim mjestima i gore! Imaš predodžbu što bi trebalo kako izgledat, al unatrag to uopće ne izgleda tako. Čak i smjer kojim si došao u prvoj iteraciji, sad nema ni smisla, nego se traži novi, na nekoj drugoj razini, par metara ispod ili iznad prvotnog. MINDFUCK! Svako malo se pojavi nekakvi indikator koji ti potakne mozak na razmišljanje kad ga pokušavaš smjestiti na nekakvu poziciju  u spilji i u nekakav odnos sa drugim indikatorima na koje naiđeš. Al da odma kažem. Džaba. Sve je to Džaba! Pogotovo ako si prvi put. Mozak se pocinje igrat sa tobom pa nešto što prvi put nisi ni primjetio, je sad najednom The Clue, odnosno onaj putokaz koji briješ da te smješta negdje u prostor. A ustvari nemaš pojma di si. Tak da, nemoj ni pokušavat. Idi, prati druge. Don’t be a hero. Čak natrag na jednom dijelu nismo išli istim putem. I baš na tom novom dijelu dolazimo do elementa koji mi je u samom startu izazivao strah od spilje. Rupa. Rupa kroz koju se kao trebam provuc, pod čudnim kutom, na boku, sa nogama prema naprijed. “Oj živote!” Gledam Protku, ide. Gledam Sammira, ko iz pičke. Dva mršava. Idem ja, mic, muc, prođem. Nije strašno! Valjak iza mene, bome prolazi i on.  “Pa ovo je Pussy smoke!” Ruke i noge više nit ne osjećam, niti se zamaram tim primitivnim osjetilima boli. Nevažne su. Glava je bitna. I tu je pobjeda. Vidim da se nitko više ne zamara ni s time da se ne zamaže, niti da se ne smoči. Sveopća letargija je u zraku. Sve čime smo se pri ulasku zamarali, sad je izgubilo značaj. Jedina valuta je cilj, tj izlaz. U koloni, jedan iza drugog idemo i savladavamo sve prepreke, bez razmišljanja. Osim Irene. Ona i dalje njurga. Spilja polako postaje normalnija, i sve manje visimo na stijeni i sve više hodamo po putu, dolazimo do onih šišmiša. Nikog nije briga. Svi samo ubrzavaju hod jer znamo da smo blizu izlaza. Špaga. ONA Špaga. The Špaga! Simbol kraja. To je to! IZLAZ! Skamenjeni mamutovi zubi… Njeh. Nebitno. Van. Van. Van. Van…..

VANI SMO! I Hladno je za popizdit! Grupiramo se i čekamo da i posljednji izađe van. Jedemo čokoladu i super nam je. Malo čovjeku bude i žao što je sad jedna takva avantura završila, al s obzirom da je bilo 01:30 svi smo se brže bolje zaputili prema autima po blatnjavom putu. Učinilo mi se da u jednom momentu opet čujem Irenu…

 

Autor: Tomislav Z.