Križni put, pardon Lipov vrh

2018 – 01 – 20 

 Kako se kaže u narodu, prvo pa muško, e pa tako je nekako i bilo.

Naime, kada sam se upisala mislila sam nema veze što nemam nikakvog iskustva,mogu ja to. Kada je izašao event na fejsbucima vidjela sam da postoje dvije rute: lakša i teža. Mislim si ma neće valjda toliko biti teška, pije se po domovima, spojit ću ugodno s korisnim, ipak smo mi entuzijasti jelte kako sam naglasila i u komentaru. Al ipak ću ja nazvat Damira navečer da provjerim još jednom hoću moći izdržati, na što mi je on rekao da je put dosta ravan, vjerovat ću slavoncu kad kaže da je put ravan, mislim si neće bit problema. Helena i ja se odmah složimo da idemo dužim, odma produžimo do Dechatlona provučem karticu na par rata, treba mi jakna, majica, tajice ne možemo se pojavit baš ko totalni amateri.

Dakle ujutro smo se sastali, bila sam preuzbuđena, krenuli smo sa Šestina, već do prvog stajališta mislila sam alaj sam se umorila, al ajd priroda je prekrasna. Malo smo se odmorili i napunili baterije, popila se pokoja rakijica i nastavili smo put. Emil je odmah prepoznao da mi i nije baš lako pa me cijelim putem bodrio. Lagano je put tekao, čavrljali smo, upoznavali se i tako smo osvojili vrh Sljemena. Inače tu bih ja rekla fala direktori to je to od mene ( doduše pitala sam par puta imali možda nekakav bus do Lipe, ali Helena i Danijel su me samo popreko pogledali-Nećeš valjda sada odustati, možeš ti to sad ide lakši dio  -onaj RAVNI  jelda Damire 🙂 )

Moram priznat i bilo mi je lakše, osmijeh se vratio, korak je postao lak, čak smo imali vremena i za grudanje, možda smo zato i kaskali hahah. Ušli smo u priču Damir i ja, ispitivala sam ga o školi, tako smo se dotakli i teme AZIMUTACIJE. Par puta je on meni pojašnjavao što to znači, jer sam ga pitala zašto nebi tu sad popreko, malo si skratili put.

Kad sam skužila šta je to rekla sam nema šanse kad bude taj izlet da idem na to. Tad nisam bila ni svjesna da ću sat vremena poslije proživljavati avanturu života. Kada smo primjetili da smo skrenuli s rute, stali smo u krug svi su izvadili pametne telefone, gledale su se mape i krenuli smo AZIMUTSKIM PUTEM. Hodali smo mi i hodali, i došli do strmine, koju kad sam vidjela rekla sam da ja to ne mogu. Na kraju sam se četveronoške popela, tu su pale i prve suze, sjela sam u snijeg i suza je suzu stizala. ( Hvala Danijelu koji me je slušao cijelim putem)

Kada smo se popeli i ugledali cestu  bilo je kao da nam se Gospa ukazala, ali nažalost put nas nije vodio cestom.  17 satelita tvrde suprotno-agonija se nastavlja, idemo dalje uzbrdo, po neutabanom snijegu, markacije ni na vidiku. Goran naš Spasitelj je u par navrata išao u izvidnicu, pa se vratio po nas, nastavljamo hodati ali i dalje markacije ni za lijeka. Tu su krenule prve nervoze, čak su se spominjale i Gorske službe spašavanja, ali odlučili smo vjerovati Damiru i nastaviti dalje smireno. Trenutak kad smo ugledali prvu markaciju sreći nije bilo kraja.

Ponovno se vratila nada da ćemo ipak ostati živi. Nastavljamo hodati i konačmo dolazimo do Gorščice, koju smo trebali preći 4 h prije. Ekipa se tu razdvaja, dio nastavlja put Lipe, a dio se vraća u civilizaciju, al pogodite šte entuzijastica ide dalje. Neznam kako al oprala me neka luda euforija,počela sam pjevati vratila mi se snaga,pao je i mrak,magla se spustila toliko jaka da se nije vidio prst pred nosom, doslovno smo izgledali kao da smo oslobodili Vukovar. Samo Mirtino koljeno je otkazalo poslušnost,ali naš dr.Ozakovic je zavezao joj šal oko koljena, Goran s lijeve, on se desne i pomozi djevi u nevolji jer suze su tekle, uperim svjetlo u Helenu sam vidim suzu kak joj se sjaji na obrazu.

Trenutak očaja je vidno bio na vrhuncu,ali smo uspjeli sve okrenut na šalu i skoncentrirati se na put. Malo smo upadali u živo blato,malo smo padali, malo smo iskretali noge po kamenju,ali ništa nas više nije moglo zaustaviti. Prstenova družina je smogla zadnji atom snage da upremo i konačno oborimo Lipov Vrh. Da se razumijemo, bilo je tu još par nečkanja kojim putem skrenuti, ali zajedničkim snagama smo uspjeli i ugledali smo nastambu, vičem eno ga,eno ga, ali to je bila samo kapelica. Dora je vidjela svijetlo a to je bio samo znak, mislili smo da nikad nećemo stići. Ali vjerovali ili ne ukazao nam se dom, uspjeli smo, čuo se gromoglasan pljesak.

Ovim putem bi se ispričala svima ako sam ikoga uvrjedila spominjanjem Bogova. Izašlo je sve iz mene, emocije su se pomješale, ali ako sam išta i zgrješila pokoru sam doslovno odradila. Najveće hvala Danijelu na smirenosti, Emilu jer je najbolji pastir i  metla, Dori na štapu koji me spasio, dečku iz Koprivnice na gumenim bonbonima na strmini, Damiru na svim šalama koje su mi olakšale put i naravno Heleni i Mirti jer su najbolje.

Nemojte šta zamjeriti, ovo je bila moja osobna pobjeda. Žuljeve i dalje lječim.

DO SVIDANYA 🙂 🙂 🙂

Napisala: Mateja
Slikali: Razne Izletnice i Izletnici